Збогум Џоле: „Ова и не се баш некои времиња за запирање…“

Во петокот, на 19 февруари, нè напушти прекрасниот, неверојатен Ѓорѓе Балашевиќ. Балашевиќ беше едно од најпрепознатливите имиња на овие простори, чии стихови допираа до секого, човек кој беше заинтересиран само за она што е најчовечко – душата. Меланхоличните стихови често зборуваа за животот, за љубовта, за сè она што нè допира. Често знаеше да вметне и хумор, па знаеше и добро да нè насмее. Познат и сакан беше по неговата тивка и ненаметлива човечност, по тоа што се бореше против лудилото кое ги зафати овие простори, па дури и посвети неколку песни на таа тематика.

Од каде да се почне кога треба да се збори за неговото наследство? Тој често доаѓаше во Скопје и тогаш сите заедно пееја во еден глас. Со часови траеја неговите концерти, а сите сакавме да траат и траат. Колку посебни беа тие моменти кога цела сала ги пееше стиховите на „Неки нови клинци“, „Прича о Васи Ладачком“, „Прва љубав“, „Словенска“, „Девојка са чардаш ногама“, итн. Тој не беше само музичар – тој беше поет, раскажувач. Ретко кој би знаел да во една песна од неколку минути да раскаже цела приказна како онаа за Васа и неговите коњи по разиграни ливади или така моќно да ја претстави минливоста на животот размислувајќи за тие „некои нови клинци“ кои доаѓаат.

Освен богатиот музички опус, тој имаше издадено и шест книги: „Три повоени другари“, „Еден од оние животи“, „Допирот на свилата“, „Календарот на едно детство“, „Како ран мраз“ и книгата за деца „Книгата која ја нема“. Имаше и пар збирки од есеи и песни кои исто така постигнаа успех.

Многу може да се пишува за Ѓорѓе Балашевиќ, многу, многу… Ама тој не сакаше да ја претвориме неговата смрт во „тажен трет чин“, па затоа, наместо редење на неговата биографија и албуми, во негова чест издвоив неколку прекрасни мисли од неговиот прв роман „Три повоени другари“ кој излезе во 1991 година, токму кога Југославија се распаѓаше на парчиња. Се работи за еден неверојатен роман, кој ви го препорачувам од срце и дел од него можете да прочитате онлајн. За жал, достапен е само на српски јазик, колку што ми е мене познато – не е преведен кај нас.

Уживајте во неговите прекрасни мисли. Тоа е најдобриот начин да се слави неговиот лик и дело – преку споделување на неговото творештво, неговите стихови, неговите мисли…

Збогум Џоле! ❤

~ „Ми велеа да се чувам од пијани будали.
Јас се чував од трезните будали, за секој случај.“

~ „Измислија милион начини како да пројде времето, а ниту еден единствен за да запре.
Што се однесува до мене, повеќе и не мора да работат на тоа. Ова и не се баш некои времиња за запирање.“

~ „Секое школо се плаќа, а особено вечерното. Во вишото животно, кое јас го апсолвирав, школарината понекогаш беше астрономска. И што е најлошо, сè уште не знам дали вредеше.“

~ „Така е тоа со парите. Не можеш да ги имаш ни премногу, ни премалку. Никогаш толку многу за да не би посакал повеќе, и никогаш толку малку за да не може да имаш помалку. Тоа го знам од прва рака… Кога некој би вршел истрага за тоа, би ги открил моите отисоци и на едната и на другата страна од медалот.“

~ „На крајот на краиштата и тоа е дел од ритуалот. По глава на еден жител кој те сака, доаѓаат двајца кои не те сакаат, а од тие двајца, на едниот си му особено антипатичен. И баш на тој налетуваш… Да се биде или да не се биде, прашање е сега. Да се биде коњ, па да се молчи, или да не се биде коњ. Па да се одговори. Значи да се биде магаре.“

~ „Јас сум за магаре… Горенаведеното е окарактеризирано како тврдоглава и неподобна личност, но тоа ѝ се случува на секоја личност која не дозволува да прават коњ од неа и јас нема повеќе да зборувам за тоа.“

~ „Нема врска, јас не се брзам. Сè и сешто се зборува за хороскопскиот знак под кој сум роден, но една работа никој не може да ни ја оспори. Трпението… Тоа што му доаѓа? Карактеристика или маана?“

~ „Веќе ми се здосади да добивам битки и да губам војни.“

~ „Постојат милион градови во кои можеш да заминеш, но само еден во кој можеш да се враќаш.“

~ „Мојата мечта ме уништи. Секогаш заедно со ликовите смислував карактери, боја на глас, мали навики и омилени писатели, и тоа никогаш не се совпаѓаше со нивните вистински карактеристики. Секогаш ги замислував луѓето подобри отколку што навистина се и така некако пројдов.“

~ „Оние кои некогаш успеале да ја вратат насмевката на лицето на кое сè уште има трагови од солзи, знаат колку добро чувство е тоа.“

~ „Од мене е најлесно да добиеш одговор кога не поставуваш прашање.“

~ „Сè уште никој не успеал да го наслика времето, но понекогаш ми успева да го замислам како се тркала и виори како голема сива лавина.“

~ „Во животот има глупави ситуации повеќе отколку што успеваме да ги потрошиме, па така нас по некоја од нив и успева да нè промаши. Сигурно и јас некои ги имам избегнато, но сепак мислам дека оние најважните ги закачив.“

~ „Кога знаеја да продаваат магла, веројатно ќе знаат и да купат половни соништа, иако никако не можам да смислам цена која би ги покрила трошоците од сознанието дека од мали сме сонувале напразно.“

~ „Од накит носеше единствено очи, и јас во тој момент залудно го барав зборот кој би ги објаснил.“

~ „Сите сетила, освен делумно видот, земаа „тајм-aут“, што оддалеку можеби и личеше на ладнокрвност која секогаш ја планирав за тој момент, но всушност се работеше за поблага форма на тотален распад на системот.“

~ „Среќните никогаш не размислуваат за среќата. Тоа е работа за несреќните. Сите ја забележуваат среќата во несреќата, а за несреќата во среќата размислуваат само будалестите. И искусните…“

~ „… имаше ноќи кога ми требаше баш некој кој не прашува ништо, а умее сè…“

~ „Кога престанува детството? Можеби кога првпат ќе бакнеш. Или кога ќе добиеш повик за регрутација? Кога ќе ја заработиш првата паричка, првпат се опиеш, кога ќе почнеш да се бричиш? Ѓавол знае…“

~ „Некои можеби ќе речат дека останатото е историја, но нам, фала многу, доста ни е од историја. Не само што во неа сме прескокнато поколение, туку толку многу ни зборуваа за минатото и иднината, што целосно ни го свртеа вниманието од сегашноста.“

~ „Тие лоши моменти нè следат како колона на автопат. Додека шибаш, не ти можат ништо, но се насобираат, се влечат позади тебе како крокодилска опашка и само чекаат да забавиш. И кога ќе го направиш тоа, готов си. Ќе те прегазат. Сите одеднаш. Како тебе сега. Но, тогаш продолжуваат да возат. Си заминуваат… Тогаш ти намали ја брзината! Преземи ја контролата, врати се во твојот ритам. Одиме понатаму…“

~ „Ех, да ми е уште еднаш да бидам така наивен. Тоа е извонредно чувство…“

„Јас им простувам на неинформираните…
Што простувам? Им завидувам…
Но, не можам да им простам на премногу информираните. Пакосните. Црвите кои уништија многу убави јаболки. Џукели кои со болесна упорност правеа наука од своето шарлатанство.“

~ „Дамите бираат…
О, и тоа како. И најчесто избираат бараби…“

~ „Си направил антикварница од таа шашава глава. Престани да бришеш прашина од стари слики. Сега веќе би можел да направиш и по некој нов спомен…. Го кажа тоа точно онака како што ми беше потребно. Како некој кому не му е сеедно.“

~ „Сакаме нови луѓе!
Сигурно. Како другите да немаат роднини кои треба да се вработат? Како никој повеќе да не сака да ги гледа натпреварите од ложа или да се швалерисува со народните пејачки? Доста беше…“

~ „Можеби би можел да се вадам на она „Попаметниот попушта..:“, но изреките за паметот моментално се во голема криза. Навистина. Еве, на пример, и за „умот царува…“ има сè помалку материјални докази, со оглед на тоа какви трупци се на власт.“

~ „Колку повеќе набројувам, сè повеќе ми е смешно.
И сè повеќе ми е тажно што мојот пријател умре верувајќи во тоа.
Верував и јас, не велам не.
И сите верувавме, кога веќе морам да лаам.
Но, ја прележавме таа болест…
Некои полесно, некои потешко.
И некои порано, некои подоцна.
Малкумина беа имуни…“

~ „Несреќата е многу друштвена личност. Никогаш не доаѓа сама….“

~ „Сакаш нешто мое? Засекогаш?
– Дали би можело презимето да послужи?“

~ „Ех… да сум држава, таа балада би ја земал за химна… Но, само во неповторливата, пригушена верзија на Емилија Ковачев…
„Изгаси ги светлата…
Намали го гасот…
Се плашиме од смешни работи…
Мислиш дека некој прашува за нас?
Како да не постоиме…“

(Ако стиховите од последниот цитат ако ви звучат познато, тогаш сте во право, тие се дел од песната „Реморкер“, која се појави на истоимениот албум)

Имено, Балашевиќ го издаде и истоимениот албум „Три послератна друга“, на која се наоѓаа и многу хитови како „Ćaletova pesma“, „D – moll“, „Devojka sa čardaš nogama“, „Saputnik“ и други, а меѓу нив особено се истакнува и „Kad odem“, песна со која ќе го завршам овој текст и која е соодветен поздрав за големиот Ѓорѓе Балашевиќ!

Патувај кон небесните височини!

Kad odem

Kad odem
Kad me đavo isprati, glavnim sokakom
I kad mesečina zaveje moj trag
Nemoj tugovati, jer jednom svakom
Mali nemi slavuj doleti na prag

Kad odem
Kad zamumla vetar zimske očenaš
I kad mrtvo lišče potera u kas
Za kaznu prognače i tamburaše
Zbog pogrešne pesme, u pogrešan čas

Hej, budi jaka ti
Najlakše je plakati
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu

Snio sam vrata u tom suvom zlatu
Strah me da prođem, al’ proći ču

Znam, laf si stari ti
Nemoj sve pokvariti
Kresni samo jednu sveču
Na svetog Jovana

Ne čuvaj, dugo pepeo tih dana
Kad jednom odem, a poči ču

Kad odem
Kad u prozor staviš prvu hrizantemu
I kad popucaju divlji kesteni
Ne pali uzalud, fenjer na tremu
Kad me otmu magle jedne jeseni

Hej, budi jaka ti
Najlakše je plakati
To nam samo Gospod svira
Jesenju sonatu

Snio sam vrata u tom suvom zlatu
Strah me da prođem al’ proči ču

Znam, laf si stari ti
Nemoj sve pokvariti
Kresni samo jednu sveću
Na svetog Jovana

Ne čuvaj, dugo pepeo tih dana
Kad jednom odem, a poći ču

Kad jednom odem

Leave a comment